Mislite li da ste stigli do ručke? Da li ste u nevolji na poslu, tri mjeseca niste dobili platu, a jutros je šef vikao na vas? Znam šta treba da uradiš.
Mislite li da ste stigli do ručke? Da li ste u nevolji na poslu, tri mjeseca niste dobili platu, a jutros je šef vikao na vas? Znam šta treba da uradiš. Da biste se smirili, došli k sebi i sabrali misli, potrebna vam je radost. Priuštite sebi malo zadovoljstva, ali nemojte dozvoliti da to bude zadovoljstvo vašoj porodici, mužu ili djeci. Mora da je zadovoljstvo za vas, za vas lično!
Na primjer, ovako. Dođeš kući, sačekaš veče, staviš sve u krevet i ostaneš sam sa sobom. A sada, u 11 sati uveče, kršeći sve zamislive dijete, možete skuhati i pojesti nešto veoma ukusno. Uzeti bezmasni svježi sir, dodati mu dosta peršuna i kopra i vrlo malo brašna, soli i začina. I kuhajte kolače od sira - ne masne i slatke, kao i obično, već lagane i slične kozjem siru. Zatim skuvate sjajan zeleni čaj i uključite svoj omiljeni film, koji ste, naravno, gledali stotinu godina, ali jednostavno niste mogli. Opuštate se, uživate u životu, gledate film i usput razmišljate šta biste želeli. Uvjeravam vas da će vam u takvom stanju nešto pozitivno sigurno pasti na pamet. Na kraju krajeva, zastali ste i dozvolili sebi da razmišljate o životu, a to je sada generalno veoma retko.
Pouzdano znam da je takva pauza gotovo siguran način da promijenite svoj život. Probala sam na sebi. 2004. godine sam diplomirao u predsjedničkoj kompaniji i shvatio da je trka za mene završena. Tada sam uradio sve što sam mogao, a onda sam morao da živim drugačije. Do tada sam bio užasno ranjiv, planirao sam sebi neke ciljeve, tvrdoglavo išao ka njima, a ako nešto nije išlo, jako sam se uzrujavao. Generalno, cijeli svijet se tada koncentrisao za mene u užurbanom toku velikog grada, kada uvijek pokušavaš nešto učiniti i stići na vrijeme. Kao rezultat toga, dobijate veliki stres, jer ne zavisi sve na ovom svijetu od vas i ne možete uvijek izbjeći greške. Nakon 2004. godine shvatio sam da je glavno pravilo srećnog života sledeće: treba da voliš život više od sopstvene karijere i da voliš sebe više od sopstvenog uspeha. I tada prestajete da učestvujete u trci, jer dolazi unutrašnja pauza, koja vam daje priliku da razmislite i odlučite se o željama. Samo dva sata tišine - i već će se nešto promijeniti.
Shvatio sam da postoje dvije vrste ljudi. Neki ljudi tvrde ovako: „Naravno, svemir je neograničen, a ja ne znam sve tajne svemira. Ali ja sam tako kul da ću sve polomiti preko kolena, ali radiću šta hoću. I dokazaću da sve mogu postići, ostvariti svaki san. Ljudi druge vrste raspravljaju na potpuno drugačiji način: „Svemir je mnogo jači od mene, a ja sam samo mala sitnica. Ali ova mala stvar želi da živi srećno. Stoga povremeno tražim od svemira nešto, jer sam tako slab i ne mogu sam. I evo šta je nevjerovatno: kada shvatite da je svemir ogroman, a vi mali, život postaje mnogo lakši. Jer svaki put kada poželite da zamolite univerzum za nešto, odjednom shvatite da je i vaš zahtev sitnica. Podsjetimo, u knjizi Strugatskijev Piknik pored puta, glavni lik stiže do lopte, a kada zagrli ovu loptu, može od njega tražiti bilo šta i svaka želja će mu se ostvariti. I junak razumije da možete poželjeti samo jednu želju, što znači da trebate tražiti nešto vrlo važno, grandiozno. I jedino što mu pada na pamet je "neka svi budu dobro i neka niko ne ode uvrijeđen."
To bi izgledalo tako banalno. Kada sve oko vas bjesni, stres vas proganja, a šefovi ponižavaju, prestajete reagirati na vanjske događaje kao nervozni puž na svaki dodir igle. Postajete manje goli, a imate takvu unutrašnju ljusku, jezgro koje vam pomaže da shvatite da su sve što se dešava sitnice. Kažete sebi: „Malena sam osoba, ali slobodna. I, ako mi bude zaista teško, svakako ću nešto tražiti od Univerzuma. Ali za sada, nema šta da tražite, jer možete izaći iz svega.” I uvjeravam vas da ćete zaista izaći.