U maju, Valeria Lanskaya se može vidjeti u nekoliko pozorišnih predstava odjednom: glumi Mary Poppins u The Moon Theatre, Mata Hari u privatnoj predstavi koju je režirao Evgeny Ginzburg i, naravno, nastavlja da se pojavljuje na sceni kao Mercedes u mjuziklu "Monte Cristo".
U maju, Valeria Lanskaya se može vidjeti u nekoliko pozorišnih predstava odjednom: glumi Mary Poppins u The Moon Theatre, Mata Hari u privatnoj predstavi koju je režirao Evgeny Ginzburg i, naravno, nastavlja da se pojavljuje na sceni kao Mercedes u mjuziklu "Monte Cristo"
TO: Valerija, koliko predstava Monte Crista si već odigrala?
VL: Oko pedeset, mislim. Ali svaki nastup je drugačiji! Svaki put nađete nove akcente, intonacije. A izvedba je potpuno drugačija. Kad izađem na scenu, zaboravim na sve svoje probleme i poteškoće, jer gledalac nije kriv što si umoran ili neraspoložen. Gledaocu je potreban spektakl! Volim sve svoje uloge. Ako ne volite uloge koje igrate, koja je onda svrha da ih igrate? Istovremeno, trudim se da sve moje heroine budu različite, a ne slične jedna drugoj. Mislim da se ne treba unositi u likove, jer oni uopšte nisu kao ja. U situacijama u kojima se nalaze, postupio bih drugačije. Ali, čak i ako je lik napisan kao negativan, pokušavam da nađem nešto pozitivno u njemu, da objasnim zašto se tako ponaša. Uostalom, u svakoj osobi ima i lošeg i dobrog.
PRIJE: U stvarnom životu, takođe pokušavate pronaći ono dobro u svima?
VL: Da, to se trudim, tako sam odgojen. I zaista, svaka osoba ima svoju istinu. Možda se ne poklapa sa mojim idejama o tome šta je dobro, a šta loše. Ali, ako neko misli drugačije, vjerovatno ima razloga za to. Zašto to ne pokušate razumjeti? Kasnije, nakon što sam to shvatio i kada smo razgovarali sa osobom, mogu sam izvući neke zaključke. Ali svakako ću pokušati da ga razumem.
PRIJE: Koje su vam još principe usadili roditelji? Kako ste odgojeni?
VL: Ovako sam vaspitavan: od treće godine su me vukli na razne aktivnosti - časove muzike, vokala, plesa, umjetničkog klizanja, pozorišta u dječjem studiju… Od pete godine sam svirajući na sceni - nastupao sam u pozorištu Ovsyannikov, iz kojeg je kasnije izašla grupa Liceum. Zatim sam igrao u pozorištu "Impromptu" pod upravom Lidije Ivanove, zatim u Pozorištu mladog glumca. Odnosno, od samog detinjstva sam izlazio na binu, išao na turneju i po Rusiji i po Evropi.
PRIJE: Kako ste bili u školi?
VL: Bila sam dobra djevojka. Za mene to nije bilo glavno - dobiti dobre ocjene. U devetom razredu sam išao u školu tri dana u sedmici i to mi je bilo više nego dovoljno. I završio sam srednju školu kao eksterni student - sa 13 godina sam shvatio da želim da radim i zarađujem.
PRIJE: Je li bila životna potreba zarađivati novac sa 13 godina?
VL: Ne, sam sam to odlučio. Bio sam spreman da radim, želeo sam to, težio sam tome, jer sam se osećao odraslim, želeo sam da pomognem svojoj majci, želeo sam da budem samostalan. Naravno, nisam mogla odmah u potpunosti da se opskrbim, ali sam se barem trudila da majci olakšam troškove. A najvažnije u obrazovanju je, vjerovatno, to što mi je majka dala slobodu u izboru profesije. Moja majka je trener i cijeli život radi na ledu, ali nikada nije insistirala da gradim karijeru u sportu. Mojim roditeljima je odmah bilo jasno da sam kreativac, a ne matematičar, pa su me od djetinjstva počeli slati na ove prostore. I zahvaljujući vještinama koje sam ovladao, mogao sam da biram šta želim da radim. Desilo se da ti moja profesija omogućava da kombinuješ mnogo toga – umetničko klizanje, sviranje muzičkih instrumenata, pevanje, ples. Iako mogu reći da kod nas popularnost i zarada nisu ni na koji način povezani. Ne mogu reći da zarađujem toliko da mogu bacati novac. Većina onoga što radim je za dušu.
PRIJE: Šta još volite raditi za svoju dušu?
VL: Vidite, ja stvarno volim svoju profesiju, i nemam vremena ni za šta drugo. Moj zadnji odmor bio je prije pet godina, a posljednji slobodan dan bio je odmah nakon Nove godine. Naravno, ja zaista volim svoj posao. Ali volim i more, volim da šetam, da budem u prirodi. Zaista volim provoditi vrijeme sa rodbinom, komunicirati s njima, ići u bioskop. Čini mi se da ga svi vole, samo mi je to uskraćeno. Volim da vozim bicikl sa sestrom - volim aktivnosti na otvorenom.
PRIJE: Kada ste zadnji put vozili bicikl sa sestrom?
VL: Prije dvije ili tri godine.
ČINITE: Ali čovjek se mora odmoriti, čak i od svog omiljenog posla! Zar ne mislite tako?
VL: Da, sada kada sam bolestan, to vrlo jasno razumijem. Počeo sam da shvatam da nemam snage ni za šta. Jedini put kada to zaboravim je kada izađem na binu. I čim odem u bekstejdž, shvatim da sam užasno umoran. Ali ne žalim se. Sviđa mi se! Drago mi je da imam takav zivot, da postoji zanimljiv posao.
PRIJE: Živite li sa mamom i sestrom?
VL: Živim sam u svom stanu. A mama živi sa svojom sestrom.
PRIJE: Imate li vremena za lični život?
VL: Imam voljenog muškarca. A vremena za lični život ostaje - postojala bi želja. Na primjer, imam sat vremena kada se noću vratim kući s posla. A popodne ima pola sata do nastupa, kada možete popiti šoljicu kafe. Možete razgovarati u autu na putu od pozorišta do treninga. Ili razgovarajte telefonom na putu kući.
PRIJE: Kako se vaša voljena osoba osjeća zbog ovoga?
VL: Ima isti raspored, tako da sve savršeno razumije. On nije glumac, ali i kreativna osoba i živi u istom mahnitom ritmu, čemu sam veoma srećan. Iako imam nekoliko godina, već sam imala određeno iskustvo u vezama. I on je prva osoba koja razumije kako je trčati iz jednog pozorišta u pozorište, na trening i pucanje. Dešava se da uopšte ne spavam, a i on to razume. On me podržava i pomaže. Obično mi kažu: „Zašto se tako tovariš? Moramo paziti na sebe, štetno je po zdravlje, bolje je odustati od nečega. Ali on razumije da ne mogu odbiti. I jako mi je drago da jeste.
PRIJE: Ali živjeti takvim tempom je zaista nezdravo
VL: Apsolutno. Zdravlje treba čuvati i ja to pokušavam. Teram se - polijem se vodom svako jutro i pijem vitamine. To je to, ja ne radim ništa drugo! Ne bavim se sportom samo zato što mi nije potreban. Tokom snimanja Ledenog doba, svaki dan sam na ledu. Na nastupima se krećem, izvodim trikove i plešem. I nemam potrebe da se bavim sportom, jer jedan od mojih nastupa zamjenjuje deset odlazaka u teretanu. Stalno moram da se održavam u formi, jer imam tendenciju da imam višak kilograma. A ako jedem obilan obrok prije spavanja, onda se sutradan ispostavi da sam se ugojio jedan i po kilogram. Zato se trudim da ne jedem pre spavanja. U toku dana, naravno, treba nešto pojesti, jer inače jednostavno neću preživjeti. Ali ipak, razumijem da ne možete jesti puno, stalno se ograničavam. I otkad znam za sebe, uvijek je tako bilo. Volim hranu, volim slatkiše i nije mi lako održavati se u formi. Ako dam sebi slobodu i ozdravim, onda odmah moram na dijetu i smršaviti. Stalno imam dva kilograma plus-minus i stalno moram da mršavim da mi je udobno izaći na binu u šortsu, u kupaćim kostimima.
PRIJE: Koja je vaša idealna težina?
VL: 52-53 kg. Ovo je optimalno.
PRIJE: Kada počinjete gubiti težinu?
VL: 54, 5−55.
PRIJE: Kakav užas
VL: Nemojte se smijati, ovih kilogram i po dva mi se jako vide, jer su mi odijela odmah postala premala. Imam puno kostima koji jako pristaju, i čim mi bude bolje, već mi je neprijatno kretati se i plesati u njima.
PRIJE: Koju dijetu se pridržavate?
VL: Kao prvo, trudim se da ne jedem uveče. I drugi način koji uvijek funkcionira je jednostavno jesti manje. Ovo je mnogo efikasnije od odvojenih obroka. Gubio sam na težini otkad znam za sebe. Ali moja mlađa sestra je potpuno drugačija. Može da jede koliko želi, a da bude mršava i duga. Pa joj ponekad zavidim!
PRIJE: Ko vaša sestra ima takvu figuru?
VL: Očigledno, u njenom ocu. Moja mlađa sestra i ja imamo različite očeve.
PRIJE: Da li se viđate s tatom?
VL: Vrlo rijetko. Živi u Sjedinjenim Državama i sastajemo se s njim jednom godišnje ili čak jednom u dvije godine. Ali ništa, razgovaramo s njim telefonom.
PRIJE: Kada se pojave teške situacije u životu, kome se obratiti za savjet - tati ili mami?
VL: Naravno, mojoj majci. Ona zna sve što mi se dešava: gde radim, sa kojim ljudima. Ona je u situaciji. Sa ocem je drugačije. Obično ga zovemo bukvalno na minut, da popričamo. Na primjer, jučer me je zvao, a ja sam odigrala predstavu. Brzo sam otrčao iza pozornice i razgovarao s njim između scena. Pita: "Pa, jesi li se vratio na binu i izgovaraš svoju liniju?" Tata zna neke opšte stvari: u kojim predstavama igram, šta je sa mojim ličnim životom. Stoga se, naravno, obraćam majci za savjet.
PRIJE: Valerija, koliko si imala godina kada su se tvoji roditelji razdvojili?
VL: Četiri godine. Nisam imala mnogo psihičkih trauma, jer su me roditelji pripremali. Moj otac je neko vrijeme bio u Moskvi, viđali smo ga svaki dan, i shvatio sam da tata neće nigdje otići od mene i dalje ćemo komunicirati s njim, samo malo rjeđe. Roditelji su sve uradili kako treba da nije bilo katastrofe: „To je to, sad nemam tatu!“Znao sam da imam tatu. Svaki roditelj ima svoj lični život, pa je tako bolje. Kad ljudi hoće da zadrže porodicu bez obzira na sve, trpe jedni druge do posljednjeg, samo da dijete ima punopravnu porodicu, to je pogrešno. Ako je ljudima teško da žive zajedno, onda to nije potrebno. Čini mi se da bi bilo bolje da dete vidi svoje roditelje odvojeno, ali srećne, nego zajedno i nesrećne. Možda će dijete u početku biti povrijeđeno, ali onda će sve shvatiti. Mislim da su moji roditelji uradili pravu stvar. Moj tata je napunio 60 godina, a u januaru mu se rodila ćerka. Otac je otac i nikada nisam tražio zamjenu za njega. Prije nekoliko godina izlazila sam sa muškarcem koji je bio mnogo stariji od mene. Tada su mi se njegovi pogledi na život činili jedino istinitim. Ispostavilo se da sam izgubio svoje "ja" i uradio sve kako je on rekao. Mama je pokušala da mi otvori oči, ali nisam htela ništa da čujem. Kasnije, kada smo se rastali, setio sam se kako i šta sam radio i shvatio da je moja majka bila u pravu. Ali to je još uvijek iskustvo i drago mi je da je bilo.